Rezime sa hronološkim pregledom događaja, tokom vekova i različitih carstava

Dakle, porodično stablo Grkinića je nastalo povezivanjem različitih grupa predaka, zabeleženih u različitim vremenskim razdobljima, na tri glavne lokacije, od 1330. godine pa do prve polovine XX veka. 

Svi oni su zabeleženi u različitim izvorima: poveljama i hrisovuljama srpskih careva (Dečanska i Svetoarhanđelska hrisovulja), turskim defterima (defter za skadarski i za kliški sandžak), u različitim namenskim popisima stanovništva spremnih za seobe u druge delove Mletačke republike (Ražanac kod Zadra), spiskovima trgovaca koji su trgovali na glavnim pijacama i trgovima na potezu od Knina do Šibenika i Zadra (Ervenik kod Knina), zatim opet u mletačkim katastrima za Knin i okolinu nakon odlaska Turaka u XVII veku i konačno u matičnim knjigama za sela Kosovske doline kod Knina, od početka XVIII veka. 

Razne matične knjige i popisi; Croatia Church Books 

Prilikom određivanja najdaljih predaka, kao potvrda da su to zaista oni su mi služila i druga prezimena koja se uporedo javljaju u mestima gde su oni živeli, a koja su ista sa prezimenima u samim Ramljanima, ali i svim ostalim selima Kosovske doline kod Knina, ali i Bukovice i Ravnih Kotara. 

Hronološki i lokacijski čitave familije i bratstva Grkinića se pominju u sledećim mestima i vremenskim razdobljima:

~ Prvi put se Grkinići pominju kao srpska porodica (lingvista Mitar Pešikan) u mestu Kuševo kod Skadarskog jezera i to u Dečanskoj hrisovulji iz 1330. godine, ali sa originalnim prezimenom Let, dok se prezime Grkinić tek formira i pominje se uporedo već 1336. godine u Dubrovačkom arhivu i 1348.-1349. na Šipanu.Izgleda da su u oba slučaja samo u pitanju namenski i trgovački razlozi za put pojedinačnih Grkinića, jednog velikaša i jednog trgovca, u Dubrovnik i u Šipan, te da oni nisu živeli tamo. U Kuševu se pominje porodica Lazora Leta sa ženom Grkinjom (nije jasno da li je u pitanju lično ime ili narodnost) i sa četvoro dece - sinovima Nikolom Letom, Pavlom Neračem, Andrijom Neračem i Dminkom Progonom. U pitanju su najverovatnije dvojna imena sinova ili imena sa nadimcima. Tada je Kuševo bilo deo Stare Zete, pod upravom srpskih careva i njihovih velikaša (jedno vreme Balšića, kao vrhovnih vladara). To je zapravo zetska sveta gora, gde su uglavnom živele porodice samih Nemanjića i drugih velikaša sa sveštenstvom iz sopstvenih redova. Tu su brojni manastiri, razvijena je prepisivačka delatnost, ima puno logoteta. 

Grb Balšića, ali i same Zete, dok je bila srpska despotovina; Izvor 

~ Zatim se Grkinići pominju u Kadarunu, na samoj obali Skadarskog jezera, 1416. godine u Skadarskom zemljišniku, pisanom od strane mletačke administracije, pošto je Zeta prešla u njihove ruke, manje više sporazumno sa srpskim vladarima koji su joj se potčinili radi zajedničke odbrane od Turaka. Prezime se javlja dvojno, kao Grkinja i Grkinjić (Grichigna i Grichignich) i odnosi se na manastirsko bratstvo na metohu manastira Sv. Arhanđela iz Prizrena, koje je car Dušan darovao manastiru. Pominju se Bogdan, Radič, Stefan (negde piše Stepan) i Bogdan Grichigna/Grichignich, ali i Rađen Chirchignich kao vlasnik vinograda pod nazivom Grkovina, u Kadarunu. Naučni izvori (Mitar Pešikan, Milica Grković i drugi) povezuju porodicu Lazora Leta iz Kuševa sa porodicom Grichigna/Grichignich iz Kadaruna, gde se tvrdi da je prezime nastalo po ženi Grkinji, upravo po ovoj iz Kuševa. Prezime se sve do XX veka najčešće upisuje u matičnim knjigama kao Grkinjić, ponegde kao Grkinić, a od XX najčešće kao Grkinić.

Grb Mletačke republike; Izvor 

Ovi Grkinići iz Kadaruna nemaju pronijara u feudalnom društvu tog doba, poseduju sopstvene vinograde i izdaje im se tzv. "Factum Privilegum"  da se mogu baviti proizvodnjom i prodajom vina, a verovatno je to značilo i da su bili oslobođeni nekih poreza. Kadarun je imao samo poglavara, Tomaša Srbina, koji je smeo da im traži samo desetinu od njihovih prinosa u vinu.

Ovde treba napomenuti da su svi stanovnici sela Skadarske krajine za vreme Mletačke republike istovremeno bili i vojni obveznici, bez obzira da li su bili sveštena lica ili ne, zato što je to bila pogranična oblast sa nadirućim osmanskim carstvom, pa ni oni nisu bili izuzeti od neke vrste vojne službe ili obaveza. Konkretni preci Grkinića su najverovatnije učestvovali u odbrani Skadra 1478. godine, a glavna bitka se odigrala na dan Svetog Pantelejmona , 27. Jula 1478. godine, po pravoslavnom kalendaru. Bitka za Skadar je po brutalnosti , obimu i značaju bila na istom nivou kao i boj na Kosovu, ali se ne pominje mnogo u srpskoj istoriografiji iako su u njoj većinski učestvovali Srbi i mletačke vojskovođe, zajedno sa srpskim (Nikola Moneta). Moderni strani istoriografi u bitku trpaju i Albance, što je sramno jer oni jesu učestvovali u bici, ali na osmanskoj strani. Međutim pošto se srpska istoriografija odriče od Skadra, oblasti Pilota, itd., prećutkuje se da su u celoj oblasti do XV veka većinski živeli Srbi, svi ostali mogu da pišu i prisvajaju šta im je volja. 

Grb familije Moneta; Izvor 

Zapravo cela ova tema o srpskom življu u Skadarskoj oblasti, staroj Zeti, je toliko nezgodna i osetljiva za zvanične srpske istoriografe, akademike, itd. da oni sami kada pišu o njima pišu o kao slovenskom življu, a upravo od predaje Zete, a sa njom i Skadra i cele oblasti Mlečanima, vidi se sva magnituda IZDAJE srpskog plemstva. Skoro kompletno SVI su se upravo tu i tada pokatoličili i odrodili od srpskog etničkog i pravoslavnog korpusa. Neki su, kao Bogdani, a nisu jedini, postali duhovni oci drugim narodima i novim, izmišljenim nacijama, izmišljajući im pismo, bukvare, istoriju, itd. Neki, među kojima su opet Bogdani, su postali žestoki katolički misionari, a ovi Albanski su dodatno postali još žešći protivnici Srba i srpstva. A Srbi poreklom. To je zaista velika bruka i sramota. To je i vrlo bolna istina, sa kojom niko izgleda nije bio spreman da se suoči. "Elita" i njeni zvaničnici ćute i okreću glavu, a narod se u bolu izgleda zaista okrenuo mitu, opevajući glavne srpske plemiće i junake kao heroje koji su izginuli u Kosovskom boju. Heroja je sigurno bilo, ali izgleda više među nižim plemstvom, sveštenstvom i običnim narodom. Ja nisam naučnik, istražujem za sopstvene potrebe, a bajke me ne interesuju već samo istina, ma kakva da je. 

Boj na Kosovu 1389., autor Nebojša Đuranović; Izvor 

~ Da se vratimo na Grkiniće - nešto kasnije, oko 1480., nakon pada Skadra pod tursku vlast, javljaju se Nikac, sin Grkinje (Grykja,Grekya), a zatim i njegov sin Vukac, u turskom defteru za Skadar, ponovo u mestu Kadarun. Naučni izvori (isti, gore pomenuti) takođe povezuju ovu dvojicu sa Grkinjama/Grkinićima iz Kadaruna, tvrdeći da je samo u pitanju način na koji je tursko-albanski naučnik Selami Pulaha transkribivao reč "Grkinja". 

Bitka za Skadar 1478., autor Gratteri; Izvor 

~ Prezimena koja se uporedo javljaju u Kadarunu i Ramljanima, ali i selima Kosovske doline kod Knina su: Grkinić, Ćosić, Dobrić, Petko, Berić, Kolar, Dolina, Nenadić, Rađen, Ungar, Lilić, Began, itd. Lilići, Ungari i Begani su kasnije prešli u Ražanac i takođe postali katolici. 

~ Nakon toga nastupa tajac što se tiče naučnih izvora na temu gde nestade toliki narod i kud je otišao iz Skadarske Krajine. Što se tiče sela Kosovske doline različiti izvori različito tvrde. Po jednima taj narod je tu doveden tek 1679. godine, navodno iz Bosne (Glamoč, Hlijevno (Livno), Kupres), pod vođstvom harambaše Radovana Prijića, te da su svi poreklom sa Kosova. Prota Savo Nakićenović jedino za Grkiniće tvrdi da su u Ramljane došli iz obližnjeg Zvjerinca, dakle oni su tu stigli ranije, po mojim podacima među prvima. Dakle, ako je to i tačno za taj narod, da je došao tek tada, iz Bosne, to svakako nije tačno za onih nekoliko prethodno nabrojanih porodica, uključujući i Grkiniće, koji su svi došli direktno iz stare Zete, iz Skadarske krajine, bez dužeg zadržavanja u Bosni. Grkinići se izgleda nisu ni malo zadržavali već su došli odmah, među prvima (zajednica Popa Radoja) i verovatno su bili izvidnica za ostale i pripremali im put za dolazak. Njihov konkretan dolazak u Kninsku krajinu je izgleda bio organizovan od strane zetskih mitropolita koji su organizovali konkretne seobe zajedno sa sveštenstvom manastira Krka koji je tada bio pod jurisdikcijom Dabrobosanske mitropolije. Harambaša Prijić je možda doveo neke druge porodice iz Bosne, pomenute ramljanske sigurno nije, a možda su samo prešli preko Bosne. Kako se generalno izbegava da se pominju Zeta i Skadar, nije mi čudno da se insistira na tome da su došli prvo sa Kosova, pa onda iz Bosne. Što se manastira Krke tiče, već u XVII veku on dolazi pod jurisdikciju zetskih, tj. crnogorskih mitropolita, što verovatno nije slučajno! Veze su oduvek postojale između naroda Kninske krajine i sveštenstva iz starog kraja - Zete! 

Knez Stefan (Vukanov), ktitor manastira Morače u sklopu tadašnje Zetske mitropolije (1346. - 1485.);  Izvor 

Što se Zvjerinca tiče treba napomenuti da je od početka XVI veka do polovine XVIII veka više puta menjao imena i obuhvatao atare više sela koja su i sama menjala imena i međe, stapala se u jedno selo i opet razdvajala u zasebna sela. Tako imamo Grkiniće koji kroz prva dva veka nakon doseljenja žive u mestima koja se beleže kao Gozlje, koje je promenilo ime u Popovac, pa u Markovac, pa se to stopilo u Kosovo, pa u Zvjerinac, dok se Grkinići nisu konačno premestili u današnje Ramljane, koji se nekad takođe poistovećuju sa Kosovom. Kako su i Riđane i Orlić jedno vreme imali međe koje su se preklapale sa međama pomenutih sela ili su čak bile u njihovom sastavu,  egzaktne pretke Grkinića, sa svim članovima, treba tražiti i u tim mestima, u katarskim popisima i notarskim beležbama mletačkih i kasnije austrougarskih činovnika. Takođe, što se tiče kosovskog predanja i tvrdnje da sav taj narod vodi poreklo sa Kosova, MOGUĆE je da su Grkinići u Kuševo došli ili iz Dečana ili iz Prizrena, ali to tek treba utvrditi, kao i ako jesu da li su originalno odatle ili su opet odnekud tu stigli.

Mapa Bukovice gde se sa desne strane vide Kosovo (Cossouo) i u okviru njega vide se i Ramljane (Ramiane) i nekadašnje Gozlje, a tada Popovci (Popouzi); Izvor 

~ Dakle, u Gozlju se već 1528. godine beleži popovska zajednica Popa Radoja, u turskom defteru za Kliški sandžak, sa istim imenima kao u Kadarunu: Novak, Radič, Nikola, itd. , što ukazuje na istoimene potomke pomenutih predaka iz Kadaruna. Indikativno je i to da je u pitanju popovska zajednica, koju je tu odredio i zajedno sa selom dodelio manastiru Krka Dabrobosanski mitropolit Gavrilo . Treba napomenuti da je manastir Krka takođe bio Svetoarhanđelski manastir, te da je selo u kome je živela ova zajednica, a koje će kasnije prerasti u Zvjerinac dato manastiru da tu ima svoju ekonomiju. Turci ovu zajednicu beleže kao Vlahe filurdžije. Da nisu u pitanju manastirski kmetovi idu u prilog mlinovi na Kosovčici dodeljeni glavnim popovima-starešinama ove zajednice. Oni su tu verovatno stigli i pre 1528. godine, samo su tad prvi put popisani.

Slika manastira Krka iz fotoarhiva Dalmatinske eparhije; Izvor 

Isti Pop Radoje beleži se u isto vreme i u Erveniku, gde je on izgleda takođe imao službu. Time se može objasniti onaj jedan Grkinić (Ivan) koji se beleži kao Morlak trgovac u Prkljama kod Ervenika. Verovatno su Grkinići po crkvenoj službi imali negde u Erveniku neko malo, službeno stanište i zato se ne beleže ni u jednom katastru ili popisu stanovništva za Ervenik. 

Isti Ivan Grkinić koji se pominje u Erveniku, se zatim javlja 1608. godine u Ražancu, sa jednim starijim muškim članom, ženom, četiri sina i jednom ćerkom, na spisku Morlaka spremnih da pod rukovodstvom kneza Rukavine idu u seobe put Istre i Kvarnera, dakle dublje u mletačku teritoriju, za šta su prethodno morali biti pokatoličeni. Masovno pokatoličenje pravoslavnih Morlaka, kako su Mlečani zvali Srbe-Rašane (Turci ih zovu Vlasima), dešava se upravo u XVII veku, o čemu redovno izveštavaju mletačke providure ninski biskupi Andronik i Parčić. Oni se zapravo time hvale. Ipak, treba pomenuti da je to u početku bila unija i glagoljaški katolicizam sa istočnim obredom. Ti prvobitni katolici odbijaju službu na latinskom, dok ih istovremeno latinski katolički kler smatra primitivnim i rade na njihovom polatinjenju. Svi pravoslavni koji su se protivili pokatoličenju, generalno, završili su u lancima u   zadarskoj kuli Bova D' Antonio (danas poznatoj kao "Kapetanova kula") i u mletačkoj kuli "Pozzi".

Kapetanova kula u Zadru, nekadašnja kula Bova di Antonio u kojoj su bili zarobljeni pravoslavni koji su se opirali pokatoličenju; Izvor 

Taj Ivan Grkinić je zabeležen i u drugom turskom popisu za sandžake Klis i Nečven u poslednjoj četvrtini XVI veka, kao dete, a zabeležen je i podatak da je njegova imovina bila u ruci nekog Turčina. Verovatno je to razlog zašto se i otisnuo u Mletke, verovatno da bi bolje trgovao i više stekao. Od njega su potekli glagoljaški sveštenici Francisko i Stipan Grkinić. Francisko je imao službu u Dobrinju na Krku, a Stipan ponovo u Ražancu, u XVIII veku. 

Turski Klis, 1574.; Izvor 

Bilo je i drugih pokatoličenih Grkinića iz Ramljana, uglavnom na osnovu ženidbi sa katolkinjama iz primorskih mesta. Takav je Jovo Grkinić, takođe trgovac, sin Damjana iz Ramljana, koju je oženio Alojziju Bakarčić iz Bakra kod Rijeke i sa njom se nastanio u Karlobagu, gde je osnovao porodicu. Njegovi sinovi su puno ulagali u lokalnu katoličku crkvu (Sv. Karla Boromejskog), darovali su joj jedan raskošan oltar posvećen Sv. Nikoli (Sv. Nikola je krsna slava Grkinića), a i sami su postali ugledni trgovci i brodovlasnici. Iako im sinovi i kćeri nose srpska imena, potomci će, na žalost, postati Pravaši i sledbenici onoga što će kasnije postati Pavelićeva i Starčevićeva politika. Od njih najverovatnije potiču riječki Grkinići, rodom iz Jurjeva kod Senja. Oni su izgleda malo više pamtili da su Srbi poreklom, pa su bili vođe Riječkog sokolskog društva za vreme Kraljevine SHS, koja je kao krovna organizacija bila nadležna i za Riječko sokolsko društvo. Ipak, pre kraljevine ono je bilo deo hrvatskog sokola, ali koje je svejedno bilo sveslovensko, antiliberalno i antiklerikalno.  Kako god, riječki Grkinići su u I svetskom ratu bili posebno pod prismotrom zbog srpskog porekla po tom Jovi Grkiniću i imovina im je više puta stradala zbog toga.

Ostaci crkve Sv. Karla Boromejskog u kojoj je levi, gornji oltar, posvećen Sv. Nikoli, finansirao Nikola Grkinić, sin Jove Grkinića; Izvor

Dakle, verovatno su ovi Grkinići trgovci (iz Ramljana) sretali katoličke žene na pazarnim danima u primorskim gradovima, gde su dolazili da trguju i tako su se vremenom odvajali od matičnog, pravoslavnog stabla u Ramljanima. Za Jovu Grkinića u matičnoj knjizi za Karlobag sasvim izvesno piše da je Rito Greco i on je jedini Grkinić koji se prvi put tu javlja, u svim drugim matičnim knjigama za Karlobag ne pominje se više nigde prezime, što znači da je on tu bio novajlija. Dok se Ivan Grkinić  beleži u pravoslavnom Erveniku i kao dete u dalmatiskom Kosovu,dakle i on je poreklom od Grkinića iz Ramljana. 

Morlaci na pazarnom danu u Zadru; Izvor

Još jedan Grkinić, Boža, se javlja kao morlački uskok koji je poginuo u borbi sa Turcima kod Otresa i koji se pominje u novigradskim godovnim knjigama. Kako su u pitanju glagoljaške knjige, a na spisku poginulih sa njim su i lica sa prezimenima iz Ražanca (Jović, Škulić, itd. ) ovaj Boža je verovatno potomak pominjanog Ivana Grkinića. 

Godovna knjiga na Glagoljici; Izvor 

Pravoslavni Grkinići koji su ostali u Ramljanima su uglavnom bili u svešteničkim i crkvenim dužnostima, pojedina njihova deca su se školovala u Zadarskoj Bogosloviji, bili su najčešće kapetani sela i tutori u crkvama, dali su jednog značajnog sveštenika, Hristifora Hrisanta Grkinića, koji je i sam bio profesor na Bogosloviji, a jedno vreme i njen rektor. Ostatak Grkinića su bili težaci, kako su zapisani u matičnim knjigama, istovremeno se baveći i  zanatima, najčešće graditeljstvom i ponovo trgovinom, u lokalnim okvirima, pa je tako i moj deda imao svoj dućan i trgovao između Ramljana, Zadra i Šibenika, kao i njegovi preci i srodnici. 

Zgrada nekadašnje Pravoslavne bogoslovije u Zadru; Izvor 

Proto-sinđel Hrisant Grkinić u manastiru Krka; Izvor 

Svi oni zajedno su istovremeno bili i Srbi graničari, dakle bili su u vojnoj obavezi, poput svih drugih Srba Krajišnika, bilo za vreme Mletačke republike, bilo za vreme Austrougarskog carstva. Taj narod je Turke oterao iz Dalmacije u XVII veku, tačnije Knin, Bukovica, Ravni Kotari i Drniška Krajina su bili pod Turcima otprilike od 1530.-1699. godine, dakle 169 godina ako kao kraj turske vladavine uzmemo kraj Kandijsko-morejskog rata, a ne 1718. godinu kada je zaključen Požarevački mir. Ali ni za vreme turske vladavine ovaj narod nikad nije pristajao da bude raja već su oni vešto koristili svoj položaj gde su se oko njih otimali i Turci i Mlečani, te im davali brojne povlastice kako bi ih privoleli na svoju stranu. Odnosno nisu im ih oni uvek dobrovoljno davali već su narodni serdari uspevali da se izbore za povlastice za taj narod, držeći i jedne i druge na odstojanju i radeći za svoju stvar. Mlečani su iskovali krilaticu "Prevrtljiv kao Vlah." Šta drugo da kažu o nekom ko je autohton na tim prostorima i neće da se pokori i bude poslušan nijednom stranom vladaru. Ti "Vlasi" su imali svako moralno pravo, ako ne i obavezu da zavitlavaju (da se tako izrazim) i jedne i druge. Ipak, kao Hrišćani, Srbi Morlaci su bili mnogo više privrženi Mlečanima i u stvari su aktivno radili na tome da se Turci u potpunosti i zauvek proteraju. I to zato što su još tada imali ideju da se ujedine sa ustanicima iz Srbije pod turskom vlašću. Da li su napravili pogrešan izbor između dva zla? Večno i nezgodno pitanje koje i danas muči Srbe. Naime, ovde se dešavaju dve vrlo neobične i neočekivane stvari. Mlečani zapravo nisu za to da se Turci proteraju. Oni vrlo rado daju Turcima da drže zaleđe i ceo Balkan, samo da im ovi ne diraju primorske gradove. Oni sa njima rado i trguju. Oni sarađuju! Povremeno ratuju. Kao i danas što imamo iste sile na ovim prostorima u istim relacijama (malo ratuju, preko naših leđa, malo sarađuju), samo malo drugačije raspoređene. Da se vratimo na onovremene pretke, sa druge strane Srbi zapravo mnogo veće verske i narodne slobode dobijaju od Turaka, koji ih nikad aktivno nisu terali na poturčivanje, za razliku od Mlečana koji vrlo agresivno rade na pokatoličavanju.

Grb Osmanskog carstva sa tugrom (monogramom) osmanskih careva; Izvor

I šta se dešava tom narodu koji je jedini odoleo bilo kojoj vrsti pokrštavanja za vreme i nakon odlaska Turaka. Pa dešava im se postepeni sunovrat, zaključno sa padom Krajine 1995. godine. Katolička crkva postaje sve represivnija prema njima, posebno za vreme Marije Terezije, jedino za vreme kratke vladavine Napoleona oni doživljavaju preporod, pa ponovo represiju sa povratkom Austrougarskog carstva, a raspadom istog i ulaskom u Kraljvinu SHS bivaju zaraženi idejama prosvetiteljstva, a zatim i jugoslovenstva, i najmanje od svih Srba idejom komunizma, a šta se kasnije izdešavalo svedoci smo mi koji živimo danas. Neki pametni i dovoljno rodoljubno orijentisani naučnici multidisciplinarnim metodama bi trebali da izuče i izvuku zaključak kad su načinjeni pogrešni koraci i zašto, jer se čini da od pada Turaka, na žalost, među našim narodom nije bilo onih koji su bili sposobni daleko da vide. Ili ako ih je i bilo izgleda da su bili poubijani tokom celog XX veka i ranije.

Grb kraljevine Dalmacije u sklopu poslednjeg austrougarskog carstva; Izvor 

Dakle, Grkinići su kroz istoriju sveštena lica, trgovci, ratnici-uskoci, vojnici-graničari, težaci, majstori-graditelji. Sami sebe zovu Srbima, Turci ih zovu Vlasima, Mlečani ih zovu Morlacima. 

Kakve su njihove veze sa despotom Oliverom Grkinićem, Jug Bogdanom i njihovom decom? Ne može se pouzdano reći. Izvesno je da oni tokom XIV i XV veka žive u njihovoj neposrednoj blizini u oblasti Pilota, kojim u XV veku vladaju upravo Oliverovi potomci (unuci) Goranin, Damjan i Nenada. Po mnogim istraživačima despot Oliver nije poginuo na boju na Kosovu već se zamonašio, primivši prvo malu, pa onda veliku shimu. Dakle on sam postaje monah koji navodno svu svoju imovinu daruje Hilandaru. Nije ni Jug Bogdan poginuo, već se prvi pokatoličio, a njegovi potomci su postali najžešći pobornici i promoteri katoličke vere. I ne samo to, jedan Petar Bogdani je postao duhovni otac Albanaca i žestoki protivnik Srba, a drugi Petar Bogdano je postao duhovni otac Bugara, nastanivši se u Ćiprovcima u Bugarskoj, takodje radeći na propagiranju katoličke vere! Pokatoličili su se i Oliverovi potomci/unuci Goranin, Damjan i Nenada, potčinivši se Mletačkoj republici. Te prve generacije pokatoličenih potomaka Oliverovih i Jug Bogdanovih su u srcu i dalje verne srpstvu i pravoslavlju, za šta sam pronašla pisane izvore. Nije poznato šta se desilo sa despotom Oliverom i njegovim sinovima, da li su se utopili u običan narod ili su se i sami pokatoličili. Zato su oni nezgodni za srpsku istoriografiju. Njima će biti posvećena posebna objava.

Jug Bogdan sa devet Jugovića, onakav kakav je ostao u sećanju naroda; Izvor 

Što se Grkinića iz Kuševa i Kadaruna tiče, moguće je dakle da su bili u nekakvim rodbinskim vezama sa njima. Ali je isto tako moguće da su samo bili deo naroda koji je zajedno sa despotom Oliverom došao iz grčkih zemalja kojima je vladao... Ne zna se tačno koje je njegovo pravo prezime jer se on beleži kao Grkinić, njegovi potomci u stranim izvorima kao Dušmani, a Jug Bogdanovi potomci se beleže kao Bogdani. Nakon preseljenja Grkinića u Kninsku krajinu sve veze se gube, Bogdanovi potomci se u potpunosti odvajaju od srpskog etničkog i verskog korpusa, a šta se na kraju desilo sa despotom Oliverom - ne zna se. Izvesno je jedino da svi koji su želeli da zadrže novac, posede, moć i uticaj su se pokatoličili još tu, u nekadašnjoj Zeti, a svi koji su želeli da ostanu u srpstvu i pravoslavlju su se stopili sa običnim narodom koji se nakon pada srpskog carstva organizovao u ratničko-stočarske družine. Iz njih su u Crnoj Gori nastala poznata plemena, a od ovog naroda koji je otišao u Dalmaciju nastali su morlački ratnici, hajduci, uskoci i njihove vođe - krajiški vojvode i serdari, baše i arambaše. Zbog nešto pitomije konfiguracije terena u Dalmaciji, lakše prohodnosti, zbog plodnih dolina, narodu u Dalmaciji nije bilo potrebno da se organizuje u plemena poput crnogorskih iako su postojala porodična bratstva i neke vrste plemenskih zajednica, pa je tako svako selo u Kosovskoj dolini bilo jedna vrsta plemena, sa svojim starešinama i međusobno organizovanim odnosima. Možda su jedino Polačani, zbog života na samoj Dinari, na njenim višim tačkama, imali organizaciju najsličniju crnogorskim plemenima. O njihovom svakodnevnom životu, društvenim uređenju, običajima, itd. biće posebna objava. 

Srbi u svojoj narodnoj nošnji u Kninu, polovina XIX veka; Izvor