Institucija ropstva i trgovine robljem u Dubrovniku , Zadru i drugim primorskim gradovima Mletačke republike

Pre nego što nastavim dalje da pišem o bilo čemu mislim da je vrlo važno obraditi ovu temu, o kojoj se na našim prostorima ne zna ništa ili se zna vrlo malo. Zato što i kroz tu prizmu treba gledati istorijska dešavanja na ovim prostorima, a možda čak i savremene odnose. Čak i ukoliko se zna ponešto o ovome to znanje je u uskom krugu istoričara i drugih istraživača, akademskih ili amaterskih, ali među ovdašnjim narodom ta svest je vrlo mala. Svi smo ropstvo na ovim prostorima povezivali isključivo sa pojavom Turaka. Međutim pre njih, a zatim i uporedo sa njima, postojalo je robovlasništvo koje je bilo vrlo unosna grana ekonomije. Postojalo je nekoliko glavnih centara gde se odvijala ova trgovina, sa gradskim trgovima na kojima se odvijala trgovina robljem - doslovno pijacama roblja! To su uglavnom bili primorski gradovi poput Zadra, Šibenika, Trogira, Splita, Dubrovnika kao glavnog centra, Kotora, Bara, Ulcinja, itd. Međutim, glavna i najtragičnija tržnica, ona prva na koju su stizali robovi namenjeni daljoj prodaji u nekom od ovih primorskih gradova, a pohvatani iz unutrašnjosti ovog dela Balkana, nalazila se u Bosni - trg Drijeva, blizu Gabele. U daljem tekstu ću tu unutrašnjost zvati "zaleđe" jer to zaleđe uglavnom i jeste bilo glavni resurs za nabavku roblja trgovcima robljem i robovlasnicima. A videćemo i ko su najčešće oni bili. 

Gabela, u kojoj se nalazi trg Drijeva, ima bogato arheološko nalazište na obali Neretve. Smeštena je pet kilometara južno od Čapljine.Od velikog broja zapaženih srednjovekovnih građevina i danas traju ostaci starih gradskih zidina, kao i skulptura kamenog lava – simbola venecijanske (mletačke) kulture; Izvor 

Interesantno je videti i koje su sve bile rute i krajnje destinacije kojima se odvijala ova trgovina, za koje potrebe itd. I o tome će biti reči nešto kasnije. Dubrovački arhiv čuva brojne zapise o ovoj trgovini, o odbeglim robovima, o njihovim "pravima", kaznama, itd. Iako je trgovina robljem u Dubrovniku bila zabranjena još  1416. godine, ona je faktički tamo trajala sve do XIX veka, uključujući delimično i sam XIX vek. Međutim, ono što je ovde vrlo bitno su sledeća pitanja:

- Ko su bili glavni nosioci, naručioci, logističari i organizatori posla, koje su vere bili?

- Ko su bili glavne žrtve, tj. oni koji su hvatani i prodavani u roblje, koje su vere bili?

- Koji su bili glavni motivi za trgovinu robljem?

- Na koja su tržišta robovi odlazili, zašto baš tamo i za koje potrebe?

Prodaja žena i dece na srednjovekovnoj pijaci robljem; Izvor 

U tom kontekstu pomenuću i Kninsku Krajinu od vremena od kada počinju da je naseljavaju moji preci, kakvo su stanje tamo zatekli i kako su se na njih reflektovale ove okolnosti. Konkretni preci  Grkinića, kao što sam više puta rekla u prethodnim objavama, verovatno su došli u Kninsku Krajinu vrlo brzo nakon pada Skadra 1478. godine. Da li su bili zabeleženi u mletačkim ili austrougarskim arhivama pre 1522. godine - ja nisam uspela tako nešto da iskopam, ali ono što je sigurno je da ih pomenute godine beleže Turci koji su već tada bili osvojili taj kraj. Šta su oni tu zatekli - naime svi hroničari, istoričari, sami mletački i austrougarski činovnici, beleže da su ti krajevi bili potpuno opusteli od katoličkog stanovništva koje se mahom povuklo ne čak toliko ni u primorske obalske gradove koliko na ostrva i u samu dubinu Mletačke republike (Italija). A ono što je veoma važno pomenuti u kontekstu ropstva je da TIH GODINA RIMSKA KURIJA PROGLAŠAVA SVE TE PREDELE PODRUČJEM BEZ VERNIKA!!!!

Ovako su zaista mogli izgledati prvobitni doseljenici u sela Kosovske doline. Iako sa hrišćanskim obeležjima za katoličku crkvu oni su jednostavno - nevernici; Izvor 

To znači da  oni pravoslavce uopšte ne smatraju hrišćanima!!! Istina, oni ne smatraju hrišćanima ni bogumile, ni muslimane. Ovo je vrlo važno sa aspekta trgovine robljem zato što po hrišćanskim zakonima hrišćani se ne smeju prodavati u roblje, međutim trgovina robljem u ovim predelima ipak cveta. Proglašavanjem svih ostalih hrišćana i ne-hrišćana nevernicima na taj način se pravila pravna "rupa" koja je omogućila ovakvu trgovinu. Katolici su bili zaštićeni i vrlo retko su bili žrtve trgovine robljem. 

Bogumili kao najobesoravljeniji "ne-hrišćani" čija je prodaja u roblje bila pravno "legalna". Zato su i pravoslavci često u papirima bili beleženi kao Bogumili, da bi i njihova prodaja prošla "legalno"; Izvor

Iz ovoga se da zaključiti da su Venecija i Katolička crkva (ako izuzmemo same Turke) bili glavni organizatori, nosioci i naručioci ovog posla. Postojala je čitava logistika, pa čak i posebna trgovačka flota namenjena trgovini robljem. Trgovina robljem je osim surove eksploatacije i besplatne radne snage bila motivisana i bogaćenjem, jer su pre svega slovenski robovi posebno bili na ceni zbog svoje lepote, građe i radnih sposobnosti. Oni koji su se bavili procenama došli su do zaključka je da je do XX veka oko 2.000.000 ljudi sa naših prostora završilo u ropstvu, jedni u zapadnoj Evropi, a drugi na Levantu, s tim što kada je Levant u pitanju treba napomenuti da su slovenski robovi (Saqaliba) i ranije završavali na ovom tržištu posredstvom trgovaca robljem iz Hazarskog kaganata. Njihov posao su za to tržište uglavnom nastavili Turci, dok su Venecija, Katolička crkva i njihovi trgovci robljem slali slovenske robove uglavnom u samu Mletačku republiku, Španiju, Kataloniju, Siciliju, mletačke kolonije na Kritu, itd. Žene su završavale kao dojilje, radna snaga za potrebe plemićkih žena, na Levantu su završavale u haremima. Muškarci su često završavali kao galioti na galijama, radnici na seoskim imanjima, kao evnusi na sultanovom dvoru gde su često služili homoseksualnim sklonostima osmanskih velikaša. Dakle ovim glavnim organizatorima trgovine robljem to je bio pre svega biznis - unosan biznis. 

Slovenska žena koju viking prodaje persijskom trgovcu; Izvor 

Mlade slovenske žene koje tatarski muslimani odvode u roblje; Izvor

Da li su Srbi ikada imali takvu vrstu "institucije"? Ne! U Srbiji je postojao kastinski feudalni sistem sa otrocima kao najnižim društvenim slojem. I dan danas je sporno da li se oni mogu nazvati klasičnim robovima. Nikada nije postojala trgovina robljem nalik gore opisanim srazmerma i logistici, otroci su bili deo baštine plemića i oni su prelazili zajedno sa imanjem u vlasništvo naslednika. Oni jesu bili korišćeni kao radna snaga, ali je odnos plemića prema njima bio kudikamo humaniji, više domaćinski, šta više oni su prema njima imali i obaveze, pa su čak i otroci bili zaštićeni od siromaštva, te su u okviru svog društvenog sloja mogli zasnivati i svoje porodice. U gore opisanom modelu (kod katolika) na robove se gledalo kao na objekte, robu, eventualno kao na stoku. U gladnim godinama, nakon nepogoda poput zemljotresa, poplava, kuge, dešavalo se da srpski plemići prodaju celo imanje i u sklopu imanja i otroke. Ali to su bili izuzeci. I u Dušanovom zakoniku je postojala odredba da se ne sme trgovati hrišćanskim robljem, za šta je kazna bila odsecanje ruke. Srpski carevi jesu progonili patarene/Bogumile,  ali to je posebna tema, za ovu temu je bitno reći da u Srbiji nije bilo ni trgovine Bogumilima kao robljem.

Srednjovekovna freska na kojoj su predstavljeni otroci; Izvor 

Opet da se vratimo u Dalmaciju i okolnostima koje tamo vladaju. Kada su moji preci tamo stigli našli su se u vrlo kompleksnim okolnostima. Bežeći od Turaka nailaze na ništa manje neprijateljsku, iako hrišćansku, mletačku vlast koju oni ipak doživljavaju kao manje zlo, te u osnovi gledaju da sarađuju sa njima na odbijanju nadirućih Turaka. Međutim,  Turci ubrzo stižu i ovde i zavode svoja pravila. Znajući da se nalaze u osetljivom pograničnom pojasu Turci zapravo daju ovom srpskom pravoslavnom stanovništvu koje oni zovu Vlasima dosta prava i povlastica u okviru Vlaškog statuta u zamenu za njihove dobro znane vojničke sposobnosti - isto ono zbog čega će oni biti na ceni i u potražnji i kod mletačkih vlasti. Srbi su, dakle, u ondašnjoj feudalnoj i robovlasničkoj Evropi bili slobodni ljudi, ali su svoju slobodu bukvalno plaćali sopstvenom krvlju. Prevashodan zadatak Srba graničara/Krajišnika je bio da čuvaju turska utvrđenja.  Njih su Turci samo u početku  nešto bolje tretirali, ali vrlo brzo oni počinju sa zulumom, paljenjem svetinja i raznim drugim vrstama maltretiranja, dok istovremeno ugarski (hrvatski) plemići koji su pobegli ne odustaju od traženja da im Srbi plaćaju globe za boravak na njihovim bivšim imanjima. 

Srbi iz Knina u XIX veku; Izvor 

Pri tom treba reći da mi je smešno kada Hrvati nazivaju recimo Kegljeviće "starim hrvatskim plemstvom", a oni stigli koji vek ranije iz srpske Zete..U konkretnom primeru mojih predaka koji su se naselili na njihovim imanjima gotovo da sam sigurna da su im Kegljevići pomogli i čak učestvovali u organizaciji njihovog dolaska, kao svojim bivšim komšijama i sunarodnicima, čak i ako su u međuvremenu bili pokatoličeni. Kegljevići su imali drugih problema zbog kojih su se na kraju uputili ka Mađarskoj i tamo postali deo mađarskog plemstva. Oni su naime bili u sukobima sa drugim ugarsko-hrvatskim velikaškim porodicama, gde je čak došlo i do ubistva jednog od Kegljevića. Ali to je druga tema. Kegljevići, kao i drugi plemići koji su ranije bili na tim posedima su generalno zahtevali svoja određena prava, prevashodno u plaćanju globa, čime su i čak i oni dovodili pristigle "Vlahe" u težak ekonomski položaj. 

Ostaci kule Kegljevića u Mokrom Polju; Izvor 

Sa druge strane, na mletačkoj strani imamo paradoks. Istovremenu potražnju za ovim "Vlasima" koje oni nazivaju "Morlaci" i mletačke trgovce robljem i njihove saradnike koji u tim "nevernicima" vide legitimnu metu za tu istu trgovinu. Koliko je bio težak položaj mojih predaka i generalno kninskih Srba vidi se i u tome što su oni bili stešnjeni između dve sile koje istovremeno traže njihovu lojalnost zbog njihovih vojničkih sposobnosti, a sa druge strane i ugarsko-hrvatsko plemstvo im nameće plaćanje globa, a svi zajedno sa Turcima ih vide kao legitimne mete u trgovini robljem. I jedni i drugi i treći nastoje da ih prevere, u čemu je katolička crkva bila neuporedivo agresivnija od Turaka. 

Turski sultan Mehmed II; Izvor 

Mletački dužd Nicollo Marcello; Izvor 

Ko su bili saradnici mletačkih trgovaca robljem? Pre svega pokatoličeni uskoci i to je najveća tragedija od svih tih tragedija. Senjski uskoci su bivša braća mojih predaka. Došli su iz istog kraja u isto vreme. Pre odlaska u Senj oni su bili nastanjeni u Klisu kao pravoslavci, ali nakon pada Kliške tvrđave oni napuštaju tursku teritoriju i postaju mletački podanici. Nisu svi uskoci bili katolici, ali najveći deo njih jeste bio pokatoličen, upravo u području Ražanca i Posedarja, o čemu sam pisala u prethodnoj objavi. Sa druge strane, gotovo svi hajduci su bili pravoslavni Srbi. Da li su oni učestvovali u trgovini robljem? I o tome će biti reči nešto kasnije. Ovde je bitno reći da su uskoci-katolici u velikoj meri bili lovci na robove i glavna meta su im bili pravoslavni Srbi i Bogumili, a nešto manje i muslimani. Jedan od glavnih motiva je bila materijalna korist. Njihov izgovor za ovako nešto je bio da su to sve turski podanici te da su oni legitimna meta ne samo za trgovinu robljem već i za pljačku i razbojništva i tom smislu su oni vršili upade na turske teritorije, odnosno uskakali, po čemu su i dobili ime "uskoci". Međutim treba reći da nisu oni bili ti niti koji su se borili protiv turskog osvajača, niti su ga oterali sa ovog dela Balkana. Ta čast pripada mojim precima, uskoci su se od svega turskog borili protiv turskih pravoslavnih podanika - mojih predaka. Koji su to bili čitavih 166 godina. Potomci senjskih uskoka su bili preteče ustaša, oni koji su iznedrili dželate poput Pavelića i Starčevića, pa u tom kontekstu i treba gledati uzroke njihove patološke mržnje - a uzrok je nasleđe njihovih otaca koji su u celoj priči o turskoj imeperiji na području Dalmacije istakli razboljništvima,  pljačkom i odvođenjem u roblje pravoslavnih Srba. 

Senjski uskok; Izvor 

Iako Hrvati po običaju krive srpske Marolose za ono što su njihovi uskoci radili Srbima, nije nemoguće da nije bilo odmazdi. Ovde dolazimo do odgovora na pitanje da li su srpski hajduci učestvovali u trgovini robljem - da, ali samo kada je cilj trgovine bio oslobađanje njihovih zarobljenih drugova i članova porodice. I hajduci nisu hvatali lokalno stanovništvo već direktno age, begove i ostale turske zvaničnike, trgovce i njihove karavane. Za njih su postizali veliku cenu, a dobijenim novcem mogli su da otkupe svoju zarobljenu braću i sestre. 

Hajdučki harambaša iz Dalmacije; Izvor 

Stojan Janković je u ovom smislu bio veliki zaštitnik srpskog naroda. Njegovi preci su ranije prešli na mletačku teritoriju, a kao mletački podanik on je svojim vojničkim zaslugama vrlo brzo stekao plemićke titule kod mletačkih vlasti - zahvaljujući tom ugledu koji je stekao polazilo mu je za rukom da se izbori za privilegije za srpski narod i upravo on, zajedno sa Smiljanićima,  je bio taj koji je posredovao u dogovorima sa Srbima na turskoj strani u vezi priprema za oslobađanje Dalmacije od Turaka!! U tom smislu su Srbi od samog početka bili doušnici i jataci i zbog toga su kod Turaka izazivali podozrenje i nepoverenje. 

Stojan Janković; Izvor 

O tome svedoči jedan događaj upravo nedugo nakon doseljavanja Srba na ove prostore i njihovim padom pod tursku vlast. Radi se baš o mojim precima i ostalom srpskom narodu koji je tu bio zatečen. Prema narodnom predanju, u Markovcu (desetak kilometara jugoistočno od Knina), na izvoru Kosovčice, u prvoj polovini 16. veka izgrađena je prva crkva brvnara. Ova crkva bila je i prvo javno mesto sastanaka, odnosno narodno zborište. Kosovljani su se tamo okupljali kako bi raspravljali o svim pitanjima koja su se javljala u datim istorijskim okolnostima. Priča se da su ih jednom u blizini te crkve iznenadili Turci s Kozjaka, pobili sve muškarce koje su tamo zatekli, a crkvu zapalili. Zvona s crkve bacili su u obližnji izvor "Močilo". To je bilo prvo krvavo krštenje dalmatinskih Kosovljana. Kasnije je bilo mnogo takvih krštenja. Istorijski podaci svedoče da je ovo područje bilo jedno od najvažnijih, odakle su pokretane sve najznačajnije narodne i crkvene borbe našeg naroda u Dalmaciji. Tom narodu se dugo posle ovog događaja pričinjavalo da čuju zvona iz onog izvora, a to su shvatili kao znak da tu trebaju da podignu crkvu. Crkva je na kraju i izgrađena 1590. godine (Crkva svetog Ilije u Markovcu), a Markovac je na kraju i dobio ime po popu Marku, ocu ovde često pominjanog popa Radoja. 

Crkva Svetog Ilije u Markovcu izgrađena 1590. godine; Izvor 

Dakle ako je crkva bila završena 1590. godine, a događaj se desio "dugo pre toga" to samo može da znači da se to desilo najkasnije nekih 40-tih, 50-tih XVI veka. To dalje ukazuje i na to da se taj narod od samog početka okupljao da se dogovara kako da ratuje protiv Turaka. To su Turci verovatno i doznali, zato su ih i napali. Oni su  od samog početka bili u dosluhu sa mletačkim vlastima i ljudima poput Jankovića i Smiljanića. Za pobedu nad Turcima bilo je važno imati svoje ljude na njihovoj teritoriji. I to su Srbi pod njihovom upravom i bili - ustanici i hajduci koji su Mletačkoj republici služili kao izvidnica, špijunaža, kurirska služba i konačno kao glavna vojska koja je na kraju i oterala Turke, prvo 1648. godine, međutim Turci su se na kratko vratili da bi bili konačno proterani 1688. godine. U celom ovom poduhvatu manastir Krka sa svojim sveštenstvom je odigrao posebnu ulogu jer su upravo oni bili tajna veza između ustanika na turskoj i mletačkoj teritoriji. 

Manastir Krka; Izvor 

Nakon toga ovaj srpski narod koji je oterao Turke pada u možda još goru nemilost pod Mletačkom republikom i Austrougarskom gde su sada bili izloženi snažnoj propagandi katoličke crkve koja sve vreme pokušava da ih pokatoliči, međutim upravo narod iz Kninske krajine ostaje najtvrđi orah, nepokolebljiv u nastojanju da sačuva svoj narodni i kulturno-verski identitet i zaista je pravo čudo da su nam preci opstali u takvom okruženju. Mi danas smo potomci preživelih, onih koji su se oduprli i pokatoličavanju i poturčivanju i porobljavanju. Pitam se koliko potomaka onih 2.000.000 robova zna da su srpskog porekla? Nedavno sam na TikTok-u videla snimak jednog mladog Turčina, riđe kose i plavih očiju, koji zna za sebe da je potomak Janjičara i bilo je zapravo potresno slušati ga. U ovoj objavi se nisam previše bavila turskim ropstvom, ali eto, bar znamo da među potomcima turskih robova ima onih koji znaju nešto o svom poreklu. Šta je sa onima koji su završili u zapadnoj Evropi, oni se izgledom ne razlikuju previše od Evropljana, pa verovatno i ne postavljaju sebi previše takva pitanja. 

Janjičar; Izvor 

Ipak Bogumili su pored pravoslavaca bili najobesoravljeniji. Oni su bili jedina grupa koju su svi  mogli legalno da prodaju bez griže savesti, jer nisu imali nikakvu državnu niti crkvenu zaštitu. Bili su "idealna roba" – beli, Evropljani, a pravno nezaštićeni. Katolička vera je u to vreme bila neka vrsta "diplomatskog pasoša" koji  je  štitila katolike od toga da završe kao veslači na galiji u hrišćanskom svetu, dok su pravoslavlje i bogumilstvo značili stalnu životnu opasnost od prodaje u roblje. Takođe, statistički gledano u Dubrovačkom arhivu i dostupnim knjigama vidi se da je ogromna većina prodatih robova koji su deklarisani kao "jeretici" poticala je iz Bosne i Huma, a njihovi kupci i distributeri ka Zapadu bili su isključivo katolici.

Bogumili; Izvor 

Treba pomenuti i to da dok se u Dubrovniku još uvek odvijalo ropstvo da je u Srbiji u isto vreme (XIX vek) izglasan zakon po kome svaki rob koji dođe na tlo Srbije postaje slobodan čovek!! Za kraj ostavljam nekoliko zapisa na temu ropstva iz Dubrovačkog arhiva. 

U arhivima Dubrovnika (Državni arhiv u Dubrovniku) i Venecije (Archivio di Stato di Venezia) čuvaju se na hiljade notarskih zapisa koji hladnokrvno dokumentuju trgovinu ljudima. Robovi su u njima tretirani kao „stvar“ (res).

Dubrovnik - iako zvanično nezavistan vrhovna vlast je ipak bila mletačka, u tom smislu Dubrovnik je možda najmletačkiji grad na Jadranu osim same Venecije; Izvor 

Evo nekoliko konkretnih primera:

1. Prodaja bosanske devojke (Dubrovnik, 1372. godina)

U knjizi Diversa Cancellariae zabeležen je ugovor u kojem izvesna vlastelinka iz Bosne prodaje mladu devojku po imenu Stana dubrovačkom trgovcu.

Detalji: Stana je u dokumentu označena kao „de genere Patarenorum“ (iz roda patarena/bogumila). To je bio ključni pravni uslov da prodaja prodaja bude legalna.

Cena: Prodata je za 12 dubrovačkih perpera.

Sudbina: Trgovac ju je odmah preprodao kapetanu broda koji ju je odvezao u Veneciju da služi u bogatoj plemićkoj porodici.

2. Isplata uskocima za turske glave (Mletački arhiv, 16. vek)

U izveštajima mletačkog providura iz Zadra, nalaze se spiskovi troškova za „popunjavanje galija“.

Primer: Zabeleženo je da je mletačka administracija isplatila senjskim uskocima (među kojima je bilo i katolika i pravoslavaca) sumu od 200 dukata za grupu od 5 zarobljenih „Turaka“ (često su to bili islamizovani Sloveni iz Bosne).

Napomena: Ovi ljudi nisu išli na slobodno tržište, već su direktno okovani za vesla na mletačkim ratnim brodovima kao galioti.

3. Prodaja dece zbog gladi (Dubrovnik, 1391. godina)

Postoji potresan zapis o čoveku iz zaleđa (oblast današnje Hercegovine) koji prodaje sopstvenu ćerku dubrovačkom građaninu.

Razlog: U ugovoru je navedeno da to čini „propter famem“ (zbog gladi).

Pravni lek: Često su ovi ugovori imali klauzulu da dete može biti slobodno nakon 10 ili 15 godina službe, ali su u praksi mnoga od te dece preprodavana dalje u Italiju ili Kataloniju (luka Majorka), gde im se gubio svaki trag.

4. Slučaj „šizmatičkog“ roba (Venecija, 1450. godina)

U mletačkim sudskim spisima postoji žalba jednog pravoslavnog Srbina koji je bio zarobljen i prodat kao rob u Veneciji.

Spor: On je pred sudom dokazivao da je „hrišćanin pravoslavne vere“, a ne „jeretik pataren“, i da po zakonu ne sme biti rob u hrišćanskoj zemlji.

Ishod: Sudovi su u ovakvim slučajevima ponekad presuđivali u korist roba, ali samo ako bi on pristao na uniju sa katoličkom crkvom; u suprotnom, ostajao bi u statusu sluge.

5. „Bosmanne“ u Firenci

U firentinskim katastrima iz 14. i 15. veka često se pojavljuje poreklo sluškinja navedeno kao „Schiava bosmana“ (bosanska robinja). One su kupovane na dubrovačkom trgu Drijeva od strane  italijanskih agenata. Cena im je rasla kako su se kretale ka zapadu – od početnih 5 -10 dukata na Balkanu do 40-60 dukata u Toskani.

Ovi primeri jasno pokazuju da je Balkan bio rezervoar ljudske snage za razvijeni Zapad, a religijske etikete („jeretik“, „šizmatik“) su služile samo kao pravno pokriće za profit. To  znači da su vrlo često i pravoslavci prodavani u roblje kao Bogumili kako bi trgovina bila "legalna". 

Pri tom, robovi su često bili žigosani, a u  srednjovekovnim i ranonovovekovnim lučkim centrima Mediterana, žigosanje robova nije bilo samo čin surovosti, već administrativni postupak kojim se potvrđivalo vlasništvo i plaćena carina.

Španci Ernana Kortesa žigošu pripadnika naroda Asteka 1519. godine - verovatno je sličan alat korišćen i u Mletačkoj republici nad slovenskim robovima; Izvor 

Evo kako je to izgledalo u praksi:

Mesto žigosanja: Žigosanje se najčešće vršilo na licu (obrazu ili čelu), ramenu ili grudima. To je služilo da se rob odmah prepozna u slučaju bekstva.

Izgled žiga:

Državni žigovi: U lukama poput Venecije ili onih pod španskom kontrolom, robovi su žigosani simbolom države ili luke (npr. stilizovani lav svetog Marka u Veneciji ili kraljevski grb u Španiji).

Vlasnički žigovi: Privatni trgovci su koristili svoje inicijale ili specifične simbole spržene usijanim gvožđem.

Žigosanje za galije: Robovi koji su prodavani za mletačke galije često su obeležavani slovom "G" (Galera) ili specifičnim znakom koji je označavao da su osuđenici ili kupljeno roblje trajno vezano za brod. 

Žigosanje je bilo čin koji je bio konačni dokaz da je ljudsko biće prestalo biti osoba i postalo "instrumentum vocale" (alat koji govori). 

Migranti prelaze mađarsku granicu; Izvor 

Iako je ovo tema o kojoj se može pisati u brojnim nastavcima mislim da je ovo do sada dovoljno ilustrativno da da uvid u uzroke koji se reflektuju na današnje odnose na ovim prostorima - svi smo mi ovde različite krajine različitih velikih sila (kroz istoriju pa sve do današnjih dana) koje teraju jedan isti narod da se gleda preko nišana. Bilo je pokušaja da se taj narod razdeljen verama, a onda i različitim nacionima udruži bar u jednu veliku državu u kojoj bi bio svoj na svome, svoj gazda. Tako imamo dve Jugoslavije, koje su se obe raspale na katastrofalan način. Bez novog udruživanja na nekim mnogo zdravijim osnovama osuđeni smo da budemo sluge velikim silama. Srbi se zbog svoje težnje da budu svoji na svome optužuju za velikosrpski hegemonizam pa ostali radije biraju da budu sluge stranim okupatorima. Ipak nakon duže od četvrt veka života u svojim "samostalnim" državama uprkos patološkoj mržnji koju osećaju prema Srbima, a koja se izgleda već i sada genetski nasleđuje, sve se češće može čuti kako su ipak svi mnogo bolje živeli u zajednici sa Srbima. Na žalost, u samom srpskom biću raste broj onih koji bi i sami radije bili sluge. Zato ova zamena stanovništva koja se na naše oči dešava na prostoru bivše Jugoslavije će proći, očigledno, bez većih problema. A ove migrante, nevoljnike koje je nesreća, koju uzrokuju iste kolonijalne sile, isterala iz njihovih zemalja vidim kao roblje koje se samo prodaje. Neke demografske prognoze najavljuju da će za sto godina u svim državicama bivše Jugoslavije broj njenih originalnih naroda biti prepolovljen, a u nekim od njih prognoze idu i do -62% .

Jedan kuriozitet: zbog ove masovne trgovine slovenskim robljem, čije je posedovanje bilo statusni simbol, a često je bilo traženo i zbog poboljšanja genetike pripadnika elita iz naroda koji su ih kupovali, u mnogim jezicima ustanovila se reči poput: "slave", "schiavo", "Saqaliba", itd.,  koje u tim jezicima od tada označavaju roba ili slugu. Neverovatno je da danas mnogi strani lingvisti, etimolozi i istoričari ove reči tumače kao "originalno" značenje u kontekstu ropstva, te da su Sloveni dobili ime po tome što su bili robovi, a ne da je ropstvo na njihovim jezicima dobilo ime po Slovenima. Naravno, reči "Sloven" i "Slava" dolaze od reči "slovo-sloviti" i "slava-slaviti", dok sami Sloveni za sve druge proto-narode imaju uglavnom reč "Nemci" koji su po njima nemi dok Sloveni slove, imaju slova i imaju svoja slavlja, slave i proslave - odatle i ime. Čak se i svako antičko-"grčko" ime koje u nazivu sadrži reč "CLE" odnosi zapravo na nastavak "SLAV", pa tako ti "Nemci" ime "Berislav" čitaju kao "Perikle", "Jaroslav" kao "Herakle", itd.