Detaljnije o vezi "Ramnjane na Kosovu - Ramljane kod Knina"

Iako sam rekla da ću pisati sledeći post o Lazarici, kopkalo me je da proverim još neke stvari u vezi Ramnjana na Kosovu, jer sam osećala da ima još nešto.. da se još nešto valja iza brda. I stvari koje sam otkrila su fascinantne. Veza itekako postoji! 

Pozicija Ramnjana (današnje Donje Ramnjane) u odnosu na Uroševac i Gnjilane; Izvor: Google Maps

Kao prvo, pisani izvori navode da se mesto originalno zvalo prvo Ravna, pa Ramna, pa RamnjanE, a ne RamnjanI. To je kasniji naziv. Ovo "E" u završetku naziva u oba mesta JE JAKO VAŽNO ZA NAS RAMLJANCE jer je lingvistički dokaz našeg najdaljeg porekla - torlačkog! Ili šopskog ako hoćete, na šta me sve vreme istraživanja navode i ukazuju. I opet se u tim istraživanjima sasvim slučajno, pojavljuje i Ovče polje, vladarska oblast despota Olivera, koje i samo ima veze sa Ramnjanima. Ali prvo da objasnim ovaj nastavak "-E"  u nazivima mesta.

Pozicija Ramnjana u odnosu na Skadarsko jezero; Izvor: Google Maps 

Naime brojna mesta na Kosovu i Metohiji se ne završavaju na "-i", nego na "-e". Tako imamo: Gatnje, Korminjane, Rečane, Ropotovce, Štrpce, Glogovce, Gnjilane, Lješane, Dečane, Banjane, Gornjane, Ramnjane, itd. Sva ova mesta koja se zvanično završavaju na "-e"  u stvari su primeri gde gramatika i administracija čuvaju stari srednji rod, dok živi narodni govor (pogotovo kosovsko-resavski i prizrensko-timočki dijalekat) prirodno teži da ta mesta prebaci u množinu muškog roda na "-i"  (tretirajući ih kao nazive za grupe ljudi/rodove koji tamo žive).

Iako se Donje Ramnjane teritorijalno nalazi bliže Uroševcu ono ne pripada Kosovsko-Resavskom okrugu; Izvor 

To što su ta mesta u starom srpskom jeziku bila u srednjem rodu jednine znači da su njihovi nazivi prvobitno nastali kao zajedničke imenice ili opisi terena, a ne kao nazivi za grupe ljudi. Ova pojava je izuzetno izražena na Kosovu i Metohiji pre svega zbog dijalekatskih i istorijskih specifičnosti ovog podneblja. Glavni razlog leži u tome što se na ovom prostoru presecaju dva veoma stara srpska dijalekta, prizrenski i timočki! 

Što se tiče uticaja tog prizrensko-timočkog dijalekta (gubljenje padeža), upravo južni deo Kosova i Metohije (naročito okolina Prizrena, Uroševca i Sirinićka župa) pripada prizrensko-timočkoj dijalekatskoj grupi. 

Donje Ramnjane pripadaju opštini Vitina i Kosovsko-Pomoravskom okrugu: Izvor 

Kosovo i Metohija su bili kulturno i političko jezgro srednjovekovne Srbije, gde je pismenost bila na visokom nivou zahvaljujući velikom broju manastira (Gračanica, Dečani, Sveti Arhangeli). Nazivi mesta su rano zapisani u vladarskim hrisovuljama u svom izvornom, srednjovekovnom srednjem rodu! Za razliku od nekih drugih delova Srbije gde su nazivi sela tokom vekova potpuno promenjeni (pod uticajem kasnijih seoba i mešanja stanovništva), na Kosovu i Metohiji su se ti arhaični administrativni nazivi na "-e"  žilavo održali u pisanim izvorima i crkvenim knjigama, stvarajući tako ogroman kontrast u odnosu na živi, govorni jezik koji je težio obliku na "-i" .

Inače,prizrensko-timočki dijalekat (u nauci poznat i kao torlački) predstavlja najstariji sačuvani govorni sloj srpskog jezika! Lingvisti naglašavaju da je ovo govor koji je direktno evoluirao iz jezika kojim se pričalo na dvorovima Nemanjića i u narodu u 13. i 14. veku. Zato ga meštani Skopske Crne Gore, kojoj zapravo pripada pomenuto područje, ponosno nazivaju „nemanjićkim govorom“. O tome kakvu smo štetu sami sebi napravili time što nismo standardizovali ovaj dijalekt kako treba, zbog čega su se desile bugarizacija i makedonizacija možete pročitati na ovom odličnom blogu:

https://ivoandric55.blogspot.com/2026/06/blog-post_254.html

Direktnu odgovornost za to nose kvazi-naučnici poput Stojana Novakovića koji su poništili i marginalizovali rad ovde pominjanjanog pravog naučnika Miloša S. Milojevića koji je istraživao govor, narod i običaje direktno na terenu. 

^^^ Zvučni primer prizrensko-timočkog dijalekta. Pozadinska muzika je malo preglasna, ali ovo je još uvek (po mom mišljenju) najbolji priper govora dostupan na internetu.

Primer autentičnog teksta (Zapis iz okoline Prizrena) - ovaj tekst verno prikazuje kako zvuči govor meštana iz sela oko Prizrena i Šar-planine kada opisuju stare događaje:

"Biv Abidin-ćaja iz Gora. Imav buljuk ovce od dvanees iljade. U ljeto doteruav buljuk u plajne de imalo poarno pasište. U zima pa, terav buljuk u Ovče polje, a i još podolje – u Junana (Grčko). Tamo biv zimovnik podober. Tamo i u zima ovca ima da pase, ze, koj bi naraniv dvanees iljade ovce na jaslje? Imav Abidin-ćaja mlogo čobani, mlogo kučiki. Čobani išlje os puške, oz redenici. K'd morav buljuk da prođe prez nekoj selo, niko ne smiv da pisne..." 

Prevod na standardni srpski jezik:

"Bio je Abidin-ćaja iz Gore. Imao je stado ovaca od dvanaest hiljada. Leti bi doterao stado u planine gde je bilo bolje pašnjačko mesto. Zimi bi, pak, terao stado u Ovče polje, pa i još niže – u Grčku. Tamo je bio bolji zimovnik. Tamo i zimi ovca ima šta da pase, jer, ko bi nahranio dvanaest hiljada ovaca na jaslama? Imao je Abidin-ćaja mnogo čobana, mnogo pasa. Čobani su išli sa puškama, sa redenicima. Kada bi stado moralo da prođe kroz neko selo, niko nije smeo da pisne..." 

I evo,tražeći primer teksta na prizrensko-timočkim dijalektu, ovaj primerak na koji sam našla me je sasvim "slučajno" opet spojio sa Ovčim poljem kojim je vladao ovde često pominjani despot Oliver. Mada ja to zovem ne-slučajnim sinhronicitetom, da ne kažem namernim. I naravno, želeći da proverim da li su postojale veze, nekakvi trgovački putevi koji bi potvrdili one moje pretpostavke da su nam se daleki preci kretali potezom "Ramnjani, Prizren, Skadar, Drač" , saznam da su i te kako postojali putevi koji su ne samo povezivali ova mesta nego i Ovče polje - to su bili Zetski put (Via Zenta i glavna veza sa Skadrom) i Via Egnatia i njeni kraci (glavna veza sa Dračem). 

Ovče polje, Makedonija; Izvor 

Naime, na tom potezu su postojali izuzetno važni trgovački putevi pre 13. veka. Zapravo, ovaj region je bio ključna raskrsnica koja je spajala unutrašnjost Balkana sa jadranskim lukama. Rimski putevi su nastavili da se koriste i u vizantijskom i ranom srednjovekovnom slovenskom periodu, a karavani su se kretali upravo tim pravcima. Što se tiče Zetskog puta,  on je bio najvažniji srednjovekovni komunikacioni pravac koji je povezivao jadransku obalu sa unutrašnjošću Balkana. Što se tiče trase, put je kretao iz primorskih gradova i Skadra, išao dolinom reke Drim, prolazio kroz Prizren, a zatim izbijao na kosovsku ravnicu kod Lipljana. Kad je u pitanju veza sa  Ramnjanima,  iz Lipljana i okoline, krakovi puta su vodili dalje na istok i jug – jedan krak je išao kroz Kačaničku klisuru prema Skoplju, a drugi prema Novom Brdu i Nišu. Selo Ramnjane (kod Uroševca) se nalazi upravo na tom potezu, blizu raskrsnice gde se put iz Prizrena spajao sa saobraćajnicama koje vode ka Skoplju ili centralnom Kosovu. 

Via de Zenta pod brojem 6; Izvor 

Sa druge strane, kad je u pitanju veza sa Dračem, koristio se pomenuti put Via Egnatia i njegovi kraci. Drač je tokom čitavog vizantijskog perioda (do 13. veka) bio glavna vizantijska luka na zapadnom Balkanu i polazište tog čuvenog antičkog puta Via Egnatia.

Trasa ka Prizrenu: Trgovci koji su išli iz Drača kretali su se na sever ka Lješu i Skadru, gde su se uključivali na pomenuti Zetski put ka Prizrenu.

Alternativni planinski pravac: Postojao je i direktniji, ali teži karavanski put koji je iz Drača i centralne Albanije išao dolinom reke Crni Drim ka Metohiji i Prizrenu. 

Što se tiče toga kako je izgledao saobraćaj pre 13. veka, glavna roba koja je transportovana iz Drača i Skadra ka Prizrenu i Kosovu je bila: so, luksuzna vizantijska tkanina, vino i ulje. U obrnutom smeru, iz unutrašnjosti ka moru, prevoženi su koža, krzno, vosak, med i žito (kasnije u 13. i 14. veku i metali, kada se razvilo rudarstvo). Dok što se tiče brzine putovanja, karavansko putovanje od Skadarskog jezera preko planinskih predela do Prizrena trajalo je približno 35 sati hoda. Prizren je još u vizantijsko doba (pre nego što je postao prestonica Nemanjića) bio ključno trgovačko čvorište i stanica gde su se sastajali trgovci, menjali konje i plaćali carine. Iako je selo Ramnjane u to vreme bilo mala ruralna sredina, ono se geografski nalazilo u neposrednoj blizini ovih velikih trgovačkih arterija koje su spajale jadranske luke sa Nišom i Skopljem. 

Svi putevi vode u Carigrad - mapa na kojoj se vide Via Egnatia i Via Militaris; Izvor

Dakle, veoma je izvesno da se taj narod kretao putevima koje sam navela u predhodnoj objavi i u tom smislu Ramnjane, a danas Ramnjani je svakako bilo mesto koje je bilo poznato našim dalekim precima, ako im ono već i nije bilo mesto još daljeg porekla ili mesto gde su imali važna imanja. Selo Ramnjane se pod tim nazivom prvi put zvanično javlja u istorijskim izvorima početkom 14. veka, tačnije između 1313. i 1316. godine. Pominje se zapravo u čuvenoj Svetostefanskoj (Banjskoj) povelji, kojom je kralj Stefan Milutin osnovao i darovao svoj nadgrobni manastir Banjsku. Interesantno je da se u ono deli na Gornje i Donje Ramnjane, ovi donji su bliži današnjoj Vitini.

Svetostefanska povelja; Izvor 

Stoga, svakako su naši preci znali za to selo čak i kad su živeli u Skadarskoj Krajini, gde su zabeleženi već 1330. godine. Pošto su proizvodili vino i med, ali i svilu, ne sumnjam da su bili u tim karavanima i putovali i tim pravcima. Ali ključni dokaz  za vezu Ramnjana i naših Ramljana navešću malo kasnije. Nisam htela da pišem o vezi ovih Ramnjana sa Ovčim Poljem, ali mi se, eto, sasvim slučajno nametnulo da i to istražim. Naime, Ovče polje i Ramnjane imaju direktnu istorijsku, privrednu i saobraćajnu vezu preko sezonskog kretanja stočara i starih trgovačkih puteva.

Veza između ovog dela Kosova (okoline Uroševca) i Ovčeg polja (prostrane, tople nizije u današnjoj Severnoj Makedoniji, između Kumanova, Štipa i Velesa) trajala je vekovima i zasnivala se na sledećim ključnim tačkama:

Put od Uroševca preko Ramnjana, Kačanika i Skoplja do Ovčeg polja; Izvor: Google Maps 

Transhumanca – Sezonska seoba stoke (Zimovnik)

Selo Ramnjane se nalazi u ravnici, ali u neposrednom podnožju velikih planinskih masiva (Šar-planine i Skopske Crne Gore). U letnjem periodu stočari iz ovih krajeva su tokom proleća i leta izgonili ogromna stada ovaca na bogate pašnjake Šar-planine i Skopske Crne Gore. Dok zimi, kada padnu snegovi, ti planinski predeli postaju potpuno neuslovni za stoku. Pošto u samom kosovskom i uroševačkom kraju zime umeju da budu jake, stočari su hiljadama godina unazad praktikovali transhumancu. Terali su stada na jug, u Ovče polje. Ovče polje ima specifičnu, blagu klimu i zbog malog broja snežnih dana služilo je kao glavni zimovnik za stoku iz celog regiona. Stočari iz okoline Uroševca i Ramnjana su svake jeseni prelazili taj put i provodili zimu u Ovčem polju, da bi se u proleće vraćali nazad. Opet digresija - dakle i ovde vidimo da su vlasi-stočari prevaljivali ozbiljnije razdaljine da bi napasali stoku. To su sigurno radili i kad su se preselili u Skadarsku oblast, samo što im je Ovče polje bilo predaleko pa su išli ka Kninu, Bukovici i Ravnim Kotarima.

Skopska Crna Gora; Izvor 

Geografska magistrala i trgovačka ruta

Kao što smo ranije pomenuli, tik pored Ramnjana je prolazio krak starog puta koji je preko Kačaničke klisure povezivao Kosovo sa Skopljem. Iz Skoplja je put prirodno vodio dalje na jugoistok, pravo ka Ovčem polju i dolini Vardara. Ova ruta je bila glavna privredna arterija. Trgovci i stočari su se kretali upravo ovim potezom: Uroševac- Ramnjane -Kačanik - Skoplje - Ovče polje. Proizvodi od stoke iz Ramnjana (sir, vuna, meso, koža) prodavali su se na velikim pazarištima u Skoplju i gradovima oko Ovčeg polja.

Isti jezički i kulturni prostor!

Zbog ovih neprekidnih seoba i trgovačkih kontakata, stanovništvo sa poteza Uroševac–Skopska Crna Gora i stanovništvo iz Ovčeg polja pripadalo je istoj kulturnoj i dijalekatskoj sferi. Prizrensko-timočki (torlački) dijalekat i njegovi govori protežu se upravo ovim pravcem. Ljudi su se međusobno orođavali, prenosili običaje, pa  i pravila imenovanja sela. A to su izgleda preneli i u nove krajeve u koje su došli, pa tako i prilikom davanja imena današnjim Ramljanima kod Knina. 

E sad, ako su se preci današnjih glavnih rodova iz Ramljana doselili tu tek između 1520. i 1530. godine, a Ramljane su dobili svoj naziv već oko 1397. godine, kako je moguće da oni imaju veze sa imenovanjem sela? Pa imaju, preko kneginje Jelene Nemanjić Šubić, sestre cara Dušana i ćerke cara Stefana Dečanskog, udatu za Mladena Šubića. Imaju veze sa njenim ljudima koji su došli tu da izgrade još jedan svetoarhanđelski manastir - manastir Krku. Vrlo je moguće da su sami oni Bogdan, Rađen, Stefan i drugi Grkinići ili Grkinje iz Kadaruna, glavom i bradom dolazili ovde da pripreme sebi teren za seobe. Ako nisu oni lično jesu Kegljevići i drugi rodovi za koje sam ovde dokazala da takođe potiču iz okoline Skadra. Reč je o narodu koji je prošao kružne i etapne seobe. Iako nismo zadržali taj prizrensko-timočki dijalekt zbog mešanja sa Srbima sa ijekavskog govornog područja može se reći da nam je baš daleko poreklo torlačko ili šopsko - jednim delom. Jer mi smo skup svih naših predaka, ne samo onih po glavnoj muškoj liniji. 

Jelena Nemanjić Šubić; Izvor

Dakle, kneginja Jelena Nemanjić Šubić  se 1347. godine udala za hrvatskog krupnog feudalca Mladena III Šubića, gospodara Skradina, Klisa i Omiša. Nakon njegove rane smrti od kuge 1348. godine, Jelena je kao kneginja-udovica godinama samostalno upravljala ovim krajevima u ime svog maloletnog sina. 

Evo kako se njena vladavina savršeno uklapa u predpostavku o zetskim i kosovskim vojnim izvidnicama i poreklu imena kninskih Ramljana:

Dolazak vojne posade i pratnje iz Zete i sa Kosova

Kada je princeza Jelena Nemanjić otišla u Dalmaciju, sa njom nije krenula samo dvorska svita, već i ozbiljan vojni odred (izvidnica i telesna garda) koji joj je dodelio brat, car Dušan. S obzirom na to da je car Dušan u to vreme držao svoje dvorove u Zeti i na Kosovu, ta vojska i pratnja su regrutovani upravo iz tog neposrednog okruženja – dakle, kako iz skadarskog basena tako i iz okoline Uroševca i Lipljana.Ti ljudi su došli u Dalmaciju kao elita, sa zadatkom da čuvaju posede kneginje Jelene.

Izgradnja manastira Krka (1350. godine)

Po narodnom i crkvenom predanju, kneginja Jelena Šubić je podigla manastir Krku 1350. godine. Njeni pravoslavni vojnici i monasi koji su došli sa njom iz unutrašnjosti srpske države naseljeni su na strateškim tačkama u kninskom zaleđu i oko reke Krke kako bi obezbeđivali posede i manastir. 

Manastir Krka; Izvor 

Kako su potencijalno dali ime Ramljanima krajem 14. veka?

Ako je naziv mesta u zvaničnim dalmatinskim spisima zabeležen 1397. godine, to je tačno 47 godina nakon što je Jelena podigla Krku. To je idealan vremenski razmak: 

-Vojnici i naseljenici sa iz Zete i sa Kosova (iz oblasti oko Uroševca i tamošnjeg sela Ramnjane) proveli su nekoliko decenija na toj dalmatinskoj teritoriji.

- Pošto su se naselili na ravnom platou blizu planine Promine,  počeli su da ga nazivaju po mestu odakle su vojnici došli ili su ga doneli kao porodično predanje o poreklu  – Ramnjane ili prosto zato što su bili često u onim karavanima pa su znali za Ramnjane, a ovaj plato ih je podsetio upravo na njih. Tako su mesto prvo nazvali Ramnjane, a da kasnije je to permutovalo u Ramljane. 

3D satelitski snimak gde se vidi da se Ramljane nalaze na zaravnjenom platou/uzvišenju pod Prominom; Izvor: Google Maps 

Ova vojna misija Jelene Nemanjić pruža najlogičnije istorijsko objašnjenje zašto se i čitav taj kraj kod Knina zove dalmatinsko Kosovo. Vojska i narod koji su došli potiču starinom sa pravog Kosova, pa su tako dali  imena toponimima po svojoj staroj postojbini kako bi se osećali kao kod kuće. Tako su nastali i Kosovo polje, i rečica Kosovčica, a vrlo verovatno i Ramljane kao naseobina tog konkretnog vojnog roda. 

Tako je talas ljudi koji je došao sa Jelenom Nemanjić Šubić sredinom 14. veka postavio je toponimsku mapu oko Knina, a zvanični zapis iz 1397. godine je samo krunski dokaz da je to ime zaživelo pre dolaska Turaka. To i odgovara predanju Ramljanaca da su ti predeli naseljavani iz Zete i Kosova (koji su u to vreme bili zapravo ono pravo Kosovo i Metohija) još pre Kosovskog boja. 

Današnje Kosovo Polje sa crkvom Lazaricom;